Levinas Emmanuel, francuski filozof litavskog podrijetla (Kaunas, 12. I. 1906 – Pariz, 25. XII. 1995). Profesor u Poitiersu (1964), Paris-Nanterreu (1967) i Sorbonnei (1973), te ravnatelj École normale israélite orientale. Kao učenik E. Husserla i baštineći najbolje zasade talmudske misli, Levinas u svojim djelima radikalno kritizira cjelokupnu tradicionalnu metafiziku kao ontologiju, vrhunac koje on vidi u filozofiji M. Heideggera. Tradicionalna metafizika nije za Levinasa ništa drugo nego »metafizika imanencije«, tj. ona je svijet, bližnjega i Boga učinila pukim korelatima svijesti, duha ili bitka kao takvoga. Stoga Levinas želi razgraditi tu sveutemeljujuću novovjekovnu subjektivnost, kojoj je radikalni nastavak i Heideggerovo mišljenje bitka, zato što ona potpuno ukida transcendenciju i onomu Drugomu ne ostavlja nikakvu mogućnost slobode. To radikaliziranje pitanja o »nedodirljivom Drugom« postaje središnjim problemom cjelokupne Levinasove filozofije. Drugi, bio to svijet, bližnji ili Bog, jest ono što se ozbiljuje kroz mene prije mene. Ja nije nikakav uvjet njegove egzistencije ili slobode: štoviše, Ja postaje moguće tek sa samoozbiljenjem Drugoga kroz njega. Ja je »sluga« i »talac Drugoga« bez ikakve mogućnosti postavljanja uvjetâ. U tom transformiranju tradicionalne ontologije u »etiku Drugoga« posebno mjesto zauzima pitanje o Bogu o kojem je besmisleno govoriti sa stajališta tradicionalne metafizike: Bog nije ni mišljevina (ideja) ni predodžba, već »osoba koje govori« iz one transcendencije koja postaje razumljiva samo u slušajućem izvršenju blizine Drugoga. Glavna djela: Teorija intuicije u Husserlovoj fenomenologiji(La Théorie de l’intuition dans la phénoménologie de Husserl, 1930), Totalitet i beskonačno (Totalité et Infini, 1961), S one strane bitka ili događa se drugačije od bitka (Autrement qu’être ou au-delà de l’essence, 1974), Etika i beskonačno (Éthique et Infini,1982).